Bela veštica

Moja bela veštice,

kriješ vudu lutkice

i sve liče na mene,

spaljene, izbodene iglama,

al' sam još na nogama.

I samo se pravim lud,

shvatio sve prvi put

sa kim posla imam,

zato se i cimam

da to neutrališem,

jer da je sve do tebe, ne bi ni bilo me.

I kada tuku me hladni vetrovi,

po gradu jure me besni kerovi,

ja dobro znam, ti si to prizvala!

Moja bela veštice,

džaba silne vradžbine,

naš'o sam amajlije,

da me brane od tebe,

zauvek skidam crne magije.

Štit sam zato digao,

do rešenja stigao.

Sad ti šaljem blagoslov,

za početak nov.

Duša ti nije crna,

ti imaš čisto srce,

moja bela, moja bela veštice...

I kada tuku me hladni vetrovi,

po gradu jure me besni kerovi,

ja dobro znam, ti si to prizvala!

I kada tuku me hladni vetrovi,

po gradu jure me besni kerovi,

ja dobro znam, ti si to prizvala!

I kad me pogode razni maleri,

u sebi verujem da to nisi ti.

Praštam ti sve, moja bela veštice.